СЛИКАР РАНКО КРСТАЈИЋ И ЊЕГОВЕ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА Исконски говор о смислу Син је Црне Горе, ликом на Његоша. Његов фантастични реализам није никакав естетски дендизам, декадентност или поза. У својој духовној спелеологији, Крстајић се спушта испод планина, камења и звезда, до самог извора живота, да наслика његове дамаре, ритам и дисање. У складу са његовим презименом, у овој иконографији и схватању света има много христоликог. И древно исходи из Христовог страдања, мистика његовог срца преображава космичко у божанско
Пише: Дејан Ђорић
Наивни и лоши познаваоци повезују прозу Ранка Крстајића са његовим сликарством. Он је рођени сликар, формиран веома рано, чијем делу академско школовање не би имало шта да допринесе, како су добро увидели Раденко Мишевић и Стојан Ћелић. Ако постоји веза између њега као књижевника, антологичара и приврженика фантастике, тачније магичног реализма, и сликара и цртача, нашли бисмо је само у најопштијем интересовању за ирационални садржај. Крстајић је сликарску каријеру започео као реалиста који прави помаке у композицији и помера односе између простора и времена. Његове ране слике амбициозно и сигурно измештају перспективне и временске односе између фигуре, архитектуре и насликаног простора, што ће остати и каснија одлика тог стваралаштва. Сликар зна за драматичне, дубоке перспективе, композиције чији су слојеви материје (најчешће камена) приказани са крајњом прецизношћу и детаљношћу. На техничком нивоу ствара дуготрајно и мукотрпно, помоћу обојених подлога на којима комбинованом техником врши бројна подсликавања, док у почетној безформној али могућностима пребогатој маси не угледа облик. Тако можда ствара и сама природа, па јој се уметник само прочишћено враћа.
ВАСИОНА У ИСЕЧКУ
Реализам његовог раног сликарства темељ је доцнијег, више окренутог симболичком, али за овог уметника не бисмо могли рећи да је реалиста. Колико се служи техником прецизне фигурације и предметног описа, стањем стварности, толико залази и у апстракцију, контролисано цурење и просипање боје или у случајно дешавање, до кога се, како је говорио Недељко Гвозденовић, треба уздићи. На основу тога га ипак не би требало повезивати са модерним сликарством, које му је сродно само по интересовању за слободу израза.
Ранко Крстајић син је Црне Горе, ликом на Његоша, а његов фантастични реализам није никакав естетски дендизам, декадентност или поза, већ исконски говор о смислу живота. Зато он слика Галаксију „Дурмитор”, космичке планине и драматичне призоре који су само формално фантастични или симболички. То је дубље и тачније сагледан унутрашњи (и)реализам, душевни и природни опис земље и човека Црне Горе. Стога постоји више духовне сличности између Петра Лубарде и Крстајића него између њега и српских реалиста. У стењу, камењу и планинама које толико воли види жива бића, препознаје и људске облике, претке, главе и девојачка тела. Реч је о најређем начину сликања пејзажа, споју иреалног и реалног, људског и природног, пејзажа и поезије, што су у српском сликарству открили само двоје-троје уметника. Крстајић пејзаж и природу доживљава универзално, цела васиона је ту, у малом исечку простора и времена, сада и овде, а такво магично и халуцинантно виђење света, васионе и историје први је у српској књижевности открио Његош у Лучи микрокозма. Зато можда Крстајићеви романи и слике као да немају почетка ни краја, разливају се преко својих ивица, трају даље, биће и мистични доживљај не могу се ограничити нити изразити серијски, свака слика је свечаност.
У МОЋИМА СРЦА
У складу са његовим презименом, у овој иконографији и схватању света има много христоликог. Прамајка, паганско и древно исход имају у Христовом страдању и моћима његовог срца које космички преображава јер је божанско. Сликар зна за дубоку и тајну мистику срца, енергију која долази у таласима благодати, представља је црвеном која као плима преплављује. На својим сликама не открива као други имагинативци надмоћном техником без икаквог предлошка рај или пакао, њега интересује нешто можда још дубље. У својој духовној спелеологији, сликарској авантури, спушта се испод планина, камења и звезда до извора живота, да наслика његове дамаре, ритам и дисање. Он је визионар, све што наслика види само у свом у духу а не у реалности. Креће се различито од дела до дела, уместо да као многи буде сликар једне слике и искоришћава једном пронађену успешну ликовну формулу. За ту неизвесност и много шта друго у његовом опусу потребна је храброст а он је има.
Аналитичност овог сликарства пре би се могла назвати синтетичношћу, као што у свом визионарству преиспитује темеље ликовне уметности као илузије. У његовом роману Илузија је идеални опис неких слика: „Ноћ је била ведра, тамноплави простор, искричав од росе и светлости звезда, пружао се у недоглед.” Завршимо овај позив на путовање Крстајићевим визијама стихом из песме Риста Василевског посвећене његовој слици Окамењена љубав: „Знају ли шта их тамо чека?”
***
Пресек
Ранко Крстајић (Жабљак, 1952) завршио је Филолошки факултет у Београду. Сликарством се бави још од гимназијских дана, када је, 1971, имао и прву самосталну изложбу. До сада је имао двадесет пет самосталних изложби у Србији и иностранству (Београд, Никшић, Дубровник, Беч, Севиља, Лимасол, Подгорица, Загреб, Нови Сад, Суботица, Котор...). Учествовао је и на преко педесет колективних изложби.
Члан је Удружења ликовних уметника Србије.
Живи у Београду.
Наивни и лоши познаваоци повезују прозу Ранка Крстајића са његовим сликарством. Он је рођени сликар, формиран веома рано, чијем делу академско школовање не би имало шта да допринесе, како су добро увидели Раденко Мишевић и Стојан Ћелић. Ако постоји веза између њега као књижевника, антологичара и приврженика фантастике, тачније магичног реализма, и сликара и цртача, нашли бисмо је само у најопштијем интересовању за ирационални садржај.
Крстајић је сликарску каријеру започео као реалиста који прави помаке у композицији и помера односе између простора и времена. Његове ране слике амбициозно и сигурно измештају перспективне и временске односе између фигуре, архитектуре и насликаног простора, што ће остати и каснија одлика тог стваралаштва. Сликар зна за драматичне, дубоке перспективе, композиције чији су слојеви материје (најчешће камена) приказани са крајњом прецизношћу и детаљношћу. На техничком нивоу ствара дуготрајно и мукотрпно, помоћу обојених подлога на којима комбинованом техником врши бројна подсликавања, док у почетној безформној али могућностима пребогатој маси не угледа облик. Тако можда ствара и сама природа, па јој се уметник само прочишћено враћа.
Реализам његовог раног сликарства темељ је доцнијег, више окренутог симболичком, али за овог уметника не бисмо могли рећи да је реалиста. Колико се служи техником прецизне фигурације и предметног описа, стањем стварности, толико залази и у апстракцију, контролисано цурење и просипање боје или у случајно дешавање, до кога се, како је говорио Недељко Гвозденовић, треба уздићи. На основу тога га ипак не би требало повезивати са модерним сликарством, које му је сродно само по интересовању за слободу израза.
Галаксију „Дурмитор”, космичке планине и драматичне призоре који су само формално фантастични или симболички. То је дубље и тачније сагледан унутрашњи (и)реализам, душевни и природни опис земље и човека Црне Горе. Стога постоји више духовне сличности између Петра Лубарде и Крстајића него између њега и српских реалиста. У стењу, камењу и планинама које толико воли види жива бића, препознаје и људске облике, претке, главе и девојачка тела. Реч је о најређем начину сликања пејзажа, споју иреалног и реалног, људског и природног, пејзажа и поезије, што су у српском сликарству открили само двоје-троје уметника. Крстајић пејзаж и природу доживљава универзално, цела васиона је ту, у малом исечку простора и времена, сада и овде, а такво магично и халуцинантно виђење света, васионе и историје први је у српској књижевности открио Његош у Лучи микрокозма. Зато можда Крстајићеви романи и слике као да немају почетка ни краја, разливају се преко својих ивица, трају даље, биће и мистични доживљај не могу се ограничити нити изразити серијски, свака слика је свечаност.
У складу са његовим презименом, у овој иконографији и схватању света има много христоликог. Прамајка, паганско и древно исход имају у Христовом страдању и моћима његовог срца које космички преображава јер је божанско. Сликар зна за дубоку и тајну мистику срца, енергију која долази у таласима благодати, представља је црвеном која као плима преплављује. На својим сликама не открива као други имагинативци надмоћном техником без икаквог предлошка рај или пакао, њега интересује нешто можда још дубље. У својој духовној спелеологији, сликарској авантури, спушта се испод планина, камења и звезда до извора живота, да наслика његове дамаре, ритам и дисање. Он је визионар, све што наслика види само у свом у духу а не у реалности. 
Креће се различито од дела до дела, уместо да као многи буде сликар једне слике и искоришћава једном пронађену успешну ликовну формулу. За ту неизвесност и много шта друго у његовом опусу потребна је храброст а он је има. 
